четвртак, 15. септембар 2011.

Ožalošćena porodica 2008.


Опера и театар Мадленианум Земун
Бранислав Нушић
ОЖАЛОШЋЕНА ПОРОДИЦА
Режија, адаптација и избор музике: Југ Радивојевић

Сценографија: Дејан Пантелић
Костимографија: Јелена Стокућа
Сценски покрет: Пјер Рајковић
Дизајн светла: Срђан Јовановић

Лица:

Агатон Арсић, срески начелник у пензији: Милутин Мима Караџић
Танасије Димитријевић, трговац: Слободан Ћустић
Прока Пурић, општински чиновник: Драган Вујић - Вујке
Трифун Спасић, незапослени грађанин: Дубравко Јовановић
Мића Станимировић: Милан Калинић
Др Петровић, адвокат: Виктор Савић
Симка, Агатонова жена: Даница Максимовић
Вида, Танасијева жена: Ивана Поповић
Гина, Прокина жена: Калина Ковачевић
Сарка, удовица: Дубравка Мијатовић
Даница: Борка Томовић
Поп: Бојан Серафимовић
Тетка: Дубравка Алексић
Гробари: Душан Анастасов, Немања Јовић, Ненад Илић

Организатори програма: Сузана Илиевска, Милош Лазић
Асистент сценографа: Ђорђе Манојловић
Лектор: Љиљана Мркић - Поповић
Мајстор позорнице: Милан Ћирић
Тонска реализација: Душан Арсикин
Шминка и фризуре: Мирјана Ракић
Гардероба: Верица Вилд и Миладин Павићевић
Инспицијент: Љиљана Голубовић - Иванковић
Суфлер: Анка Милић

Радионичка реализација сценографије и костимографије: Опера и театар Мадленианум




NUŠIĆ KAO PRAZNIK
„Moj humor, izazivajući smeh na usnama, ublažava surovost života."
                                                                             (Branislav Nušić)

Svako pojavljivanje Branislava Nušića na srpskim scenama obeležava se crvenim brojem u pozorišnom kalendaru. Za Madlenianum taj datum je 2. novembar 2008, kada će se prvi put na našoj sceni zaigrati jedan Nušićev komad. Ožalošćena porodica, kasna Nušićeva komedija, sa nezaboravnim likovima Agatona Arsića, Proke Purića, Trifuna, pokloniće se publici i podsetiti je da su ambicije da se domogne nasledstvo, novac i imanje – večne. Po rečima reditelja Juga Radivojevića reč je pravom „nušićevskom“ viđenju ovog neprolaznog komada. Čitava radnja izmešta se iz pokojnikove kuće na groblje, a u novoj dramatizaciji činovi su dobili duhovite odrednice: prvi čin – sahrana, drugi čin – sedmodnevni pomen, treći čin – četrdesetodnevni pomen. Za novu ožalošćenu porodicu reditelj je duhovito naveo: „Događa se svakad i svuda, a u našoj predstavi u jesen 1934. godine“. Bujicu smeha, ali i sliku naših karaktera na scenu će izneti izuzetna ekipa osvedočenih komičara. Agatona Arsića zaigraće Miodrag Mima Karadžić, koji se ovom ulogom prvi put predstavlja u Madlenianumu. Dragan Vujić Vujke igraće Proku Purića, ulogu Simke Danica Maksimović, Viktor Savić igraće dr Petrovića, Sarku Dubravka Mijatović, Miću Stanimirovića Milan Kalinić... Branislav Nušić nikad ne zastareva i pripada svakom vremenu. Nova Madlenianumova produkcija Ožalošćene porodice pokazaće da Agaton Arsić još živi među nama i da mu se na sceni još treba nasmejati, a u stvarnom životu ga se pričuvati.



ALKIBIJAD NUŠA, „BEN AKIBA“, BRANISLAV NUŠIĆ


Branislav Nušić se rodio 8. oktobra 1864. godine u Beogradu kao Alkibijad Nuša, u cincarskoj trgovačkoj porodici, od oca Đorđa i majke Ljubice. Porodica se ubrzo preselila u Smederevo, gde je Nušić završio osnovnu školu i prve dve godine gimnazije, ali je maturirao u Beogradu. 1882. godine. Kada je napunio osamnaestu, zakonski je promenio ime u Branislav Nušić i pod tim imenom 1884. diplomirao prava u Beogradu.
Sa devetnaest godina, 1883. godine, napisao je Nušić prvu komediju Narodni poslanik, koja je naišla na pohvale i podršku najuglednijih književnika, ali je ipak trinaest godina ležala u fioci i nije postavljana na repertoar, jer se nije dopala Aleksandru Obrenoviću, koji je ocenio da predstavljala „ruganje borcima za parlamentarizam“. Ali, Nušić nastavlja da piše i učestvuje u burnim istorijskim događajima s kraja 19. veka. Godine 1885. nalazio se na redovnom služenju vojnog roka i kao član redovne jedinice učestvovao u Srpsko-bugarskom ratu. Revoltiran što u pogrebnoj povorci Mihaila Katanića, heroja iz Srpsko-bugarskog rata, nije bio ni jedan državni zvaničnik, napisao je satiričnu pesmu Dva raba za tadašnje opoziciono glasilo Dnevni list i zbog toga je osuđen na dve godine robije. U zatvoru piše komediju Protekcija. Kako je dobio dozvolu za pisanje? Nušić je znao da upravnik cenzuriše njegovu poštu, pa je počeo da „piše“ poštu svom rođaku ministru. Zahvaljujući dovitljivosti, tako je sebi obezbedio povlašćen tretman i – pravo na pisanje.
Po izlasku iz zatvora – kao da je neki svoj junak – dobio je Nušić ni manje ni više nego konzularnu službu, koju će obavljati desetak godina i tokom koje će boraviti u Bitolju (gde se i oženio), Serezu, Solunu, Skoplju, i Prištini. Godine 1900. Nušić je postavljen za sekretara Ministarstva prosvete, a ubrzo posle toga postao je dramaturg Narodnog pozorišta u Beogradu. Godine 1904. postavljen je za upravnika Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu, ali je godinu dana kasnije napustio ovu funkciju i preselio se u Beograd, gde se bavio novinarstvom. Počeo je tada da piše pod pseudonimom „Ben Akiba“.
U Makedoniju se vratio 1912. godine. Najpre je u Bitolju, pa potom u Skoplju, gde 1913. osniva pozorište u Skoplju. Tokom Prvog svetskog rata Nušić se sa srpskom vojskom povlačio preko Albanije, a potom se oporavljao u Italiji, Švajcarskoj i Francuskoj. U ovom svetskom ratu Nušića je sustigla najveća porodična tragedija. Sin jedinac Ban, najpre je teško ranjen, a kada je izvidao rane i vratio se u rov, poginuo je. Nušić nikad nije prežalio sina, a svoja osećanja iskazao je u proznom delu Devetsto petnaesta – tragedija jednog naroda. Ipak, Nušić ne bi bio Nušić, kada i za njegovo stradanje u Prvom svetskom ratu ne bi bila vezana neka anegdota. Kada je video da mora da se povlači sa srpskom vojskom, Nušić je napravio selekciju i pobacao jedan deo nedovršenih rukopisa i beležaka, a sve što je dovršeno ili bar detaljnije skicirano, poneo sa sobom. Do Prištine, dokle se bežalo železnicom, sa sobom je nosio rukipise teške gotovo petnaest kilograma. Ali, pošto se od Prištine do Prizrena moralo ići pešice, bio je prinuđen da napravi novu selekciju. Među odbačenim rukpisima našlo se i Sumnjivo lice. Drama je ostavljena na čuvanje Arbanasu koji je Nušiću dao „besu“ da će tekst sačuvati. Iako su tokom rata u Prištinu upali Bugari i sve spalili, pa i svu Nušićevu zaostavštinu, Arbanas je održao „besu“ i tekst Sumnjivog lica je spasen.
Posle Prvog svetskog rata, Nušić je postavljen za prvog upravnika Umetničkog odseka Ministarstva za prosvetu. Na ovoj poziciji je ostao do 1923. godine. Nakon toga je postao upravnik Narodnog pozorišta u Sarajevu, da bi se 1927. godine vratio u Beograd. U poslednjoj deceniji života, Branislav Nušić ponovo postaje opozicionar, a kao pripadnik Narodnog fronta javno govori protiv fašizma. Izabran je za redovnog člana Srpske kraljevske akademije 10. februara 1933. Umro je 19. januara 1938. godine u Beogradu.


KASKADE SMEHA, ALI KRITIČKOG
Ožalošćena porodica (1934) izvanredno je zanimljiva komedija o jednoj „ožalošćenoj“ grupi ljudi koja iščekuje nasledstvo i uveliko deli blago koje nije dobila. U ovom komediografskom delu pisac je dao galeriju lica male pameti koji se takmiče lažima i cinizmom – na čelu sa sjajno ostvarenim likom Agatona, koji je među njima najviše dinamična ličnost, što znači s najviše plastičnih osobina hipokrizije i beskrupuloznosti kakve može imati jedna mala ali i lukava pamet. Upravo u ovoj Nušićevoj komediji došla je do punog izražaja dramska i pozorišna „neposredna sadašnjost“, postupno izvedena od jednostavnijih ka složenijim oblicima čulno-konkretnog prikazivanja. Naime, grupa ljudi se kao grupa rasipa, lica se individualiziraju da bi sve više komično dominirao lik Agatona, koji od tipičnog lica određenog društvenog sloja i te grupe izrasta u lik što se tako lukavo preobražava i prilagođava da izgubi mere svoje lukave pameti i biva i sam zapanjen preteranošću svoje poslednje kombinacije! Ovu komičnu igru je dramaturški veoma uspelo izveo naš pisac.
U prvom činu prevladava duhovita verbalna komika. Drugi čin ostvaren je prvenstveno situacionom komikom, koja osvetljava galeriju lica i izdvaja Agatona, koji se bori da postane „vođa“ ožalošćene porodice. Kraj drugog čina je vrhunac te komike jer, paradoksalno, pojedinačni interesi vode lica jednoj grupnoj, „porodičnoj“ svađi, u kojoj su reči, kao elementi hipokrizije i znakovi interesa, svedene na razinu samih uzvika. Najzad, treći čin započinje saznanjem da ih je sve pokojnik prevario: grupa je prividno ujedinjena, ali svaki pojedinac je već skinuo i skida masku sa svog lica, masku „ožalošćene porodice“. Relativno mirno, rezignirano, s gorkim i osvetničkim, čak sarkastičnim rečima upućenim pokojniku, svaki od njih otkriva svoje pravo lice, moralno bedno. Samo Agaton pokušava da pronađe nove puteve svom protejskom biću u žudnji da se domogne nasledstva, novaca i imanja. Verbalna i situaciona komika podređeni su, sada, komici naravi Agatonova lika, grupe i društva. Tradicionalni moralni balans uvođenjem pozitivnih nasuprot negativnim licima – siromašne devojke, vanbračne kćerke pokojnika i mladog advokata nasuprot grupi i Agatonu – nije bitno smetao ovoj komičnoj igri. Srećom, ove pozitivne ličnosti nisu u komediji da poučavaju, nisu ni da pokažu neke idealitete, nego da, donekle, trpe i sami čulnost komične igre. Tragovi surovog života i senke tragike gube se u vrtoglavoj burlesknoj igri, u duhovitim i lucidno ironičnim, čak satiričkim relacijama i asocijacijama, u kaskadama urnebesnog smeha kojem je u pozadini snažno vrelo kritičkog, komičkog etosa.


POSLEDNJE ZBOGOM NUŠIĆEVE OŽALOŠĆENE PORODICE

Na Bogojavljanje, 19. januara 1938. godine, u svom domu preminuo je Branislav Đ. Nušić. Iako se znalo da je najveći srpski komediograf već duže vreme ozbiljno bolestan, vest o smrti sve je iznenadila. Sahrana Nušićeva je jedan od najzapaženijih javnih događaja u kulturnom životu prestonice između dva svetska rata. Nušićevi osmrtni ostaci bili su izloženi na katafalku u foajeu Narodnog pozorišta 21. januara, a sahrana je obavljena 22. januara. Evo, šta su na dan sahrane izjavili viđeni Nušićevi savremenici.
„Nušić je u komediji raskovao plemeniti metal za sitnu paru, sitnu i mnogu, i za mnoge. Priznavan i nepriznavan od kritike, i primljen u Akademiju tek u sedamdesetoj godini, Nušić je završio ne samo kao najaktivnije ime, nego i kao potreba vremena. Jedno od najvećih zadovoljenja Nušiću bi trebalo biti osećanje praznine iza njegove smrti; praznine i brige u pozorištu, kome je on ubrizgavao kamfor iz godine u godinu.“ Milan Grol
„Da se naše građanstvo, toliki naš mali čovek, pribere oko kovčega Branislava Nušića, oko mrtvog tela pisca komedija, šala, stvaraoca karikatura, vedrog pisca, zabavljačada, da sačini čitavu dugu i dobrovoljnu gardu oko njegovog sprovoda, od sedišta grada do dalekog groblja – na to narod nije navela ni obična radoznalost sveta prema svečanoj procesiji, niti želja za sudelovanjem u javnom činu, niti ga je privuklo jedno zvučno ime, pa ni ono što bi se nazvalo ’zahvalnost smehu’... Pravi uzrok koji je dostavio te duge redove Nušćevih sugrađana na ulice kojima je njegovo mrtvo telo proneseno, jeste jedno drugo tumačenje, drukčije dodeljen značaj koji je Nušićev smeh morao dobiti i dobio u vreme kad je pao i kraj njegova života.“ Milan Predić
„Nušić je bio moj roditelj. Roditelj moga repertoara. On je načinio od mene ono što sam sada, ulogama koje je za mene pisao. Bio je to veliki čovek, veliki toliko da mi još dugo i dugo nećemo imati sličnog po veličini... Nušić je za nas glumce značio ogromno. Mi smo ga voleli kao oca i mazili ga kao dete. On je kao otac brinuo o nama, starao se da nam da najbolje uloge, a mi smo ga zbog toga pazili i čuvali. Nušić nas je danas ostavio. Ali dok je pozorišta i dok je glumaca, znaće se za Nušića i on će među nama uvek biti živ.“ Žanka Stokić






Нема коментара:

Постави коментар