Dr 2008.

Народно позориште у Београду

Велика сцена

Бранислав Нушић

ДР

Режија и адаптација: Јагош Марковић

Драматург: Молина Удовички

Сценограф: Борис Максимовић

Костимограф: Божана Јовановић

Сценски говор: др Љиљана Мркић - Поповић

Избор музике: Јагош Марковић

Дизајн тона: Владан Петричевић

Специјални ефекти: Милан Алавања

Продуцент: Борислав Балаћ

Асистент редитеља: Срђан Обреновић

Драматург-асистент: Бисерка Савић *

Асистент костимографа: Олга Мрђеновић

Лица:

Живота Цвијовић: Предраг Ејдус

Мара, његова жена: Радмила Живковић

Милорад, њихово дете: Александар Срећковић

Славка, њихово дете: Ивана Шћепановић

Ујка Благоје: Бранко Видаковић

Г-ђа Спасојевићка, чланица управе обданишта бр. 9: Александра Николић

Г-ђа Протићка, чланица управе обданишта бр. 9: Олга Одановић

Г-ђа Драга: Јелисавета Саблић

Велимир Павловић: Ненад Маричић

Др Рајсер: Дарко Томовић

Сојка: Наташа Нинковић

Сојкин муж: Драган Николић

Клара: Ивана Жигон

Пепика: Милан Вучковић **

Организатор: Немања Константиновић

Инспицијент: Саша Танасковић

Суфлери: Гордана Перовски / Душанка Вукић

Дизајнер светла: Срђан Мићевић

Мајстор маске: Драгољуб Јеремић

Мајстор позорнице: Зоран Мирић

Мајстор тона: Тихомир Савић

Дизајн хране: Стевица Живков

Костим и декор су израђени у радионицама Народног позоришта у Београду

* Студент III године драматургије Академије уметности „Браћа Карић“, у класи професора Синише Ковачевића

** Студент III године глуме Факултета драмских уметности у Београду, у класи професора Биљане Машић

 
NUŠIĆEV DR NA SCENI NARODNOG POZORIŠTA

Nušić je, uz Steriju, naš najveći komediograf. Ovu konstataciju danas niko ne dovodi u sumnju. I teško je poverovati da tako nije oduvek. Ali činjenice govore suprotno...

Tokom dugog, izuzetno burnog, raznovrsnog i plodnog života, ovaj svestrani pozorišni stvaralac bio je omiljen među glumcima, obožavan od strane publike (čitalačke i pozorišne), mnogo prevođen i često igran u inostranstvu, zavredeo je i titulu člana Akademije nauka, ali – od domaće kritike nije dočekao lepu reč. Iz perioda samih početaka njegovog književnog rada, nailazi se na diskretna odobravanja, podršku, na konstatacije da se u našoj književnosti pojavio mladi stvaralac sa potencijalom. A onda dolazi kobna 1907. i tekst u kojem neprikosnoveni autoritet među kritičarima, Jovan Skerlić, Nušiću pre svega prebacuje što se bavi pisanjem humorističkih napisa u dnevnoj štampi (pod pseudonimom Ben Akiba). A Nušiću-komediografu najoštrije zamera dodvoravanje publici, trošenje talenta na komediju (koja je u to vreme, inače, tretirana kao manje vredan žanr), i to na onu najnižeg reda – na vodvilj, umesto da se, ako već želi da ostane u sferi komičnog, posveti najvrednijem obliku ovog žanra – satiri. Skerlić ga dalje poredi sa Skribom, optužuje ga da se služi najnižim, kafanskim vicem, te da u tome ide čak do pornografije! Od tog momenta, tokom sledeće tri decenije, perioda Nušićeve pune stvaralačke zrelosti i, ako se izuzmu godine za vreme i neposredno posle Prvog svetskog rata, najplodnije i najvrednije spisateljske aktivnosti – kritika ove Skerlićeve osude prepisuje, ponavlja, varira... Posle svakog novog komada, posle svake premijere.

Ovakva mišljenja kritike se pred kraj piščevog života neznatno ublažavaju, ali su još daleko od bezrezervne podrške, prihvatanja ili pohvale. Prvu zaista pozitivnu kritiku jednog njegovog komada, čitala mu je, prema sopstvenim sećanjima, njegova kći Gita Nušić Predić, kraj samrtne postelje. Sa osmehom na licu, prvi i jedini put je slušao pohvale o svojoj komediji: „Neverovatno je ali istinito: prve sasvim pozitivne kritike u životu, posle nekoliko decenija rada, čuo je 18. januara 1938, kad sam mu ih pročitala iz zagrebačkih listova, u kojima su objavljene povodom tamošnje premijere Pokojnika. Sutradan je umro. Sklopio je oči tiho, kao čovek koji je celog svog veka davao dokaza o dubokom pomirenju sa smrću“, sećala se ona posle mnogo godina.

Možda je ova zagrebačka kritika uticala da se stav o Nušiću-komediografu izmeni, a možda je tome doprinelo i ono naše: o pokojniku sve najbolje; tek, odmah posle smrti počinju revalorizacije njegovog stvaralaštva. Ubrzo je došao novi veliki rat, za njim novo društveno uređenje, nova politika i estetika, ali – Nušić je preživeo. I to s velikim uspehom. Satiričnost, čije pomanjkanje ili čak kompletno odsustvo mu je ranije pripisivano kao prvi nedostatak, sada postaje glavni argument koji ga uznosi u vrh dramskog stvaralaštva.

Od tada, pa sve do naših dana, kritičari, teatrolozi, istoričari i drugi pozorišni stručnjaci, teoretičari i praktičari, spore se u pokušajima da ovog pisca precizno definišu i „smeste“ u estetičke, dramaturške, žanrovske, stilske i druge „kalupe“, ali njegovu čelnu poziciju u nacionalnoj dramskoj književnosti već odavno više niko ne dovodi u pitanje.

Jedna od Nušićevih poslednjih komedija, Dr, prikazana je na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu prvi put 17. decembra 1936. Mimo običaja, ovo nije bila i praizvedba: komad je prethodno već bio izveden na scenama nekih drugih gradova (u Zagrebu je, na primer, premijera bila 22. oktobra 1936, u Malom kazalištu, u režiji Ka/lmana/ Mesarića). Nušić je celog života bio najdirektnije, na razne načine, vezan za Narodno pozorište i nije tajna da je svoje tekstove najčešće pisao imajući u vidu određene glumce ovog ansambla za pojedine uloge, te da je zbog toga on jedini imao privilegiju da učestvuje u podeli rola, i u periodima kad nije bio ni na kakvoj funkciji u ovoj kući. Kritika, iako nenaklonjena piscu, nije propustila priliku da upravi Pozorišta prebaci što se praizvedba Dr nije dogodila na prestoničkoj sceni. A humoristički časopis „Jež“ to objašnjava: „Dugo su se skanjerali s prikazivanjem Nušićeve komedije Dr. Bila neka velika muka. Teškom mukom i „Jež" je jedva prokljuvio oko čega se zapinjalo. Tragalo se ko je u stvari taj Nušićev ‘Milorad’ s tuđom diplomom? Da to nije neka aluzija na nekog ‘Dr’ koji se ne zove Milorad, nego, recimo, Branko ili tome slično? Najveći je strah bio da se onaj ‘Vitomir’, što je pod imenom Miloradovim položio doktorat, ne pojavi s ispravkom preko dnevnih listova i ne kaže za koga je polagao doktorat!“

Predstavu je režirao Josip Kulundžić, čiju postavku je kritika  u velikoj meri pohvalila. Ocenjeno je kako je to reditelj „naročito dobar u izradi karakterizacije Nušićevih tipova“, te da je uspeo da se suzdrži od „suvišnosti i prenatrpanosti“, zasnivajući svoj koncept na isticanju komedije situacije, uz naročito akcentovanje satiričnosti. Pa ipak, kritika sa žaljenjem konstatuje kako se reditelj ovih principa uspešno držao samo u prvom delu komada, da bi do kraja ipak prevladala karikatura i lakrdija. Scenograf i kostimograf se ne pominju na plakatu.

Glumačku podelu su činili mahom provereni „Nušićevi glumci“: Dušan Radenković (Života Cvijović), Teodora Arsenović (njegova žena Mara), Viktor Starčić (njihov sin Milorad), g-ca Cvetanović (njihova kći Slavka), Fran Novaković (Ujka Blagoje, Marin brat), Anka Vrbanić (Gospođa Spasojević), Milica Bošnjaković (Gospođa Protić), Zora Zlatković (Gospođa Draga), Mata Milošević (Velimir Pavlović), Jovan Đedo Antonijević (dr Rajser), Velimir Bošković (Nikolić, činovnik u Cvijićevom preduzeću), Žanka Stokić (Sojka), Đura Marinković (Sojkin muž), Marica Popović (Klara), Mica Končan (Pepika, njen sin), g-ca Voljenac (Devojčica s buketom), g-ca Marković (Marica) i Dušan Het (Pikolo).

Sud kritike, po običaju – raznolik. Jedni u prvi plan ističu promišljenu i psihološki opravdanu kreaciju mladog Mate Miloševića, za druge su najuspešniji Žanka Stokić i Dušan Radenković, „dve figure koje je stvorila nušićevska komedija“ i koji svoje role donose sa izuzetnom reljefnošću, a naročito „perfektna“ Stokićeva. Bilo je, međutim, i onih koji su smatrali da ova miljenica beogradske publike „nažalost, nije bila ubedljiva“. Po nekima, Fran Novaković je bio „više nego sjajan“, a njegov ujka Blagoje „glumačko remek-delce“, dok su drugi nalazili da je u njegovoj „dobroj pogođenosti slike senzalskog tipa“ bilo i preterivanja. Od ostalih aktera, Zlatkovićka je „vanredno realistički dala našu ženu provodadžiku“, Antonijević je svoju ulogu tumačio „zanimljivo i lepo“, Vrbanićka i Bošnjakovićka su „uspele u prikazivanju karakternih tipova iz naše sredine“, Marica Popović je naročito uspešno odigrala Klarin strani akcenat, Arsenovićka je bila „vrlo dobra“, dok je Starčić prikazao dobru glumu, „ali ne uvek ubedljivu“. Kritika još pominje mladu Cvetanovićevu, koja je u ulozi Slavke bila „sasvim uspela i bez i najmanje diletantizma“.

Kulundžićeva, do danas jedina postavka ovog komada na sceni Narodnog pozorišta, zadržala se na repertoaru do okupacije i tokom te četiri i po sezone je doživela zavidan broj repriza – 82.

Jelica Stevanović