Beogradsko dramsko pozorište
Vladimir Đurđević
NE IGRAJ NA ENGLEZE
Režija: Staša Koprivica
Scenograf: Tanja Marčetić
Lica:
Paun: Daniel Sič
Bule: Ivan Tomić
Piksi: Marko Živić
Organizator: Tamara Todorović
Inspicijent: Dragana Anđelković
Pojavni oblik ove opsesivne strasti jeste, za Đurđevićeve junake, klađenje na rezultate utakmica različitih nacionalnih fudbalskih liga: zašto je u ovom slučaju to baš engleska liga, o tome malo kasnije. Na planu formalnog razvoja zapleta, autorov izbor „sportske strasti” omogućava mu da se, paralelno, ali i isprepleteno sa rastom tenzije zbog iščekivanja fudbalskih rezultata kao i napetosti koje te promene izazivaju kod likova – realizuje analogni tok, tačnije buđenje i razvijanje nesporazuma i sukoba među trojicom prijatelja. Reč je ne samo o konfrontacijama koje proističu iz njihovog različitog formalnog položaja (različite kladioničke prognoze, a time i sudar protivrečnih očekivanja) već, kako se sve otvorenije ispostavlja, i iz određenih događaja u (bliskoj) prošlosti, koje su ugodnu mušku i kockarsku idilu trojice lakomislenih prijatelja već usmerili prema sferama zavisti, nepoverenja i obmane.
Vladimir Đurđević
NE IGRAJ NA ENGLEZE
Režija: Staša Koprivica
Scenograf: Tanja Marčetić
Lica:
Paun: Daniel Sič
Bule: Ivan Tomić
Piksi: Marko Živić
Organizator: Tamara Todorović
Inspicijent: Dragana Anđelković
Sudeći po tekstu Ne igraj na Engleze, Vladimir Đurđević (1977) ima sve
preduslove da postane autor prepoznatljivog i specifičnog rukopisa među našim
najmlađim dramatičarima. Konkretno, to znači da se, barem u ovom slučaju,
pomenuti rukopis ukazuje kao originalna kombinacija realističkog (šta god to
značilo) prosedea i različitih elemenata iz ironičnog i tragikomičnog spektra.
U središtu Đurđevićevog, samo prividno „lakog” zapleta, nalaze se trojica urbanih tridesetogodišnjaka, „zaglavljenih” već negde na prvim životnim krivinama – ili zbog inferiornosti prema zaposlenoj supruzi (Paun), ili zbog nemogućnosti da se dokaže kroz površne seksualne avanture (Piksi), ili pak neodoljivog nagona da, koristeći kao „masku” nevine šale, ponižava sopstvene prijatelje (Bule). Međutim, isto toliko bitan protagonista drame Ne igraj na Engleze – protagonista koji se istovremeno nalazi i u njima, ali i izvan njih – jeste jedan od suštinskih zloduha ljudske prirode: strast prema kockanju, tačnije klađenju.
U središtu Đurđevićevog, samo prividno „lakog” zapleta, nalaze se trojica urbanih tridesetogodišnjaka, „zaglavljenih” već negde na prvim životnim krivinama – ili zbog inferiornosti prema zaposlenoj supruzi (Paun), ili zbog nemogućnosti da se dokaže kroz površne seksualne avanture (Piksi), ili pak neodoljivog nagona da, koristeći kao „masku” nevine šale, ponižava sopstvene prijatelje (Bule). Međutim, isto toliko bitan protagonista drame Ne igraj na Engleze – protagonista koji se istovremeno nalazi i u njima, ali i izvan njih – jeste jedan od suštinskih zloduha ljudske prirode: strast prema kockanju, tačnije klađenju.
Pojavni oblik ove opsesivne strasti jeste, za Đurđevićeve junake, klađenje na rezultate utakmica različitih nacionalnih fudbalskih liga: zašto je u ovom slučaju to baš engleska liga, o tome malo kasnije. Na planu formalnog razvoja zapleta, autorov izbor „sportske strasti” omogućava mu da se, paralelno, ali i isprepleteno sa rastom tenzije zbog iščekivanja fudbalskih rezultata kao i napetosti koje te promene izazivaju kod likova – realizuje analogni tok, tačnije buđenje i razvijanje nesporazuma i sukoba među trojicom prijatelja. Reč je ne samo o konfrontacijama koje proističu iz njihovog različitog formalnog položaja (različite kladioničke prognoze, a time i sudar protivrečnih očekivanja) već, kako se sve otvorenije ispostavlja, i iz određenih događaja u (bliskoj) prošlosti, koje su ugodnu mušku i kockarsku idilu trojice lakomislenih prijatelja već usmerili prema sferama zavisti, nepoverenja i obmane.
Нема коментара:
Постави коментар