Generalna proba samoubistva 2008.

Звездара театар Београд

Душан Ковачевић

ГЕНЕРАЛНА ПРОБА САМОУБИСТВА

/ГОРКА КОМЕДИЈА О ЛАЖИ/

Режија: Душан Ковачевић

Сцена: Ненад Бркић

Костим: Марина Вукасовић - Меденица

Музика: Владимир Марковић

Дизајн светла: Соња Жугић

Дизајн звука: Зоран Јерковић

Дизајн принтова: Горан Ратковић

Маска: Нијаз Мемиш

Кореограф: Предраг Михајловић

Асистент костимографа: Олга Мрђеновић

Организација: Драгиша Ћургуз

Инспицијент: Иван Јанкетић

        

Лица:

Глумац / Самоубица и самоубичин брат: Бранислав Лечић

Глумац / Капетан, бизнисмен, психијатар, адвокат: Бранимир Брстина

Глумац / Рибар: Јанош Тот

Глумица / Девојка: Ана Франић

Радник 1: Иван Јанкетић

Радник 2: Бранислав Рончевић

Мајстор светла: Миломир Димитријевић

Мајстор тона: Никола Јововић

Шминкер: Душица Вуксановић

Реквизитер: Бранислав Рончевић

Суфлер: Драгана Анђелковић

Гардеробери: Лидија Николић, Милена Ковачевић

 

Tetka Sida, zvana bunðika, iz Aleksandrovca Župskog, Stalno je nešto zakerala i zamerala. Nikako je život, opštinske, pa ni one dalje, i više vlasti, nisu bile po volji! Ali, Sida je iskusna žena, i moglo bi se reći, „znala je Sida znanje“! E ova tetka je, gotovo, svaku priču počinjala u stilu i duhu novog komada Dušana Kovačevića „Generalna proba samoubistva“, koju pisac odreðuje kao „gorku komediju o laži“. Istina je, gorka jeste, ali je i nekako divlje, i sumanuto smešna, groteskna, burleskna, satirična i cinična, zaošijana, mimo sveta, kao i mi sami što smo, pa ne znaš da li da plačeš, ili da se smeješ! Najčešće, i to je dobro u ovom komadu, gorčina i ciniziam idu zajedno sa šegom i smehom, rableovskim uveličavanjem, teraj mak na konac, do apsurda i natrag! Porodica slična „Maratoncima“, ali ne po godinama, koliko po duhu i mentalitetu.

U svakom pogledu, reklo bi se, obična, svakodnevna, politička, socijalna i duhovna klima u kojoj većina nas živi, komičko-satiričnim žarom žestoko podvučena, odmaknuta, i na taj način, uneobičajena, da folklorno i trivijalno u našem živovanju, postaje predmet raspaljene, nadahnute rugalice od koje ti mozak i duša pucaju! Teritorija nam je već pukla, kaže pisac; sada pucaju ljudi, komadaju se, rasparčavaju, u delovima rasprodaju, tela!

Zamislite oveći gradski trg sa nekoliko stotina ljudi koji iz sveg glasa, duše i srca, vrište! Ovakve scene nema u Kovačevićevoj „gorkoj komediji o laži“, ali se može očekivati da će biti ugraðeni u film koji će, dakako, kad tad, biti snimljen! Ljudi, „naš čovek“ osobito, od palanke pa do globalnog sela, vrišti. To je neka naša i Duškova dobra fora, a i zdravo je! U ovom izvoðenju u teatru „Zvezdara“, u mobilni telefon, maestralno, komično i potresno, da ga sav svet čuje, osobito onaj od koga očekujemo hleb i pogaču, investiciju i donaciju – vrišti Branislav Lečić, nezaposleni, grdno zaduženi, baksuzni, već na ivici nervnog sloma, arhitekta, intelektualac, potencijalni samoubica. Vrišti Branislav Lečić, s nogu obara, ali kako je humanizam živ i bez renesanse, svi bi da ga spase, i spreče da skoči u lepi plavi Dunav nad kojim blista plavo nebo i zvezdice, oh kakva milina (!) kakvih ni nad Arabijom nema ( Scena Nenad Brkić ). Dodajmo da Lečić tumači i lik samoubičinog brata.

Da ne zaboravim tetku iz Župe, i njenu čuvenu rečenicu koja umnogome ukazuje i razotkriva stil, način, metod, moć i veštinu komičko-satiričnog izražavanja Dušana Kovačevića. Narečena tetka bi svaki svoj govor započinjala dilemom: Doðe mi da reknem, pa da ne reknem, pa ipak, reknem! Slično čini i Dušan Kovačević koji nas u finalu gorke komedije teši i uverava da sve i nije tako crno, gorko i čemerno, s uma sišlo, da je još rano za vrištanje, iako nas vriska oslobaða stresa, i uopšte nagomilane negativne energije, da je sve što smo videli i čuli tek pozorište, da će glumci Branislav Lečić, Branimir Brstina, Ana Franić i Janoš Tot sada izići iz uloga, iz lude kuće u kojoj su se kao glumci zabavljali, i zakoračili u ovaj mirni, srećni, pravedni, blagorodni život u kome se raspadamo od sreće i zadovoljstva!

Taj kalašnjikov, šta li je, što ga je Lečić, na kraju predstave, uperio u reditelja koji mu nije obezbedio odgovarajuće scenske uslove da odigra ulogu samoubice, ali da, ipak, ostane živ, u stvari je skriveni, neprepoznati reditelj naših života, dalekih normalnosti koliko je Kovačevićeva gorka komedija daleka od fanatičnog optimizma ranog socijalističkog pozorja. Tetka i Duško imaju istu taktiku: drmnu ti šljagu, pa se zaklinju da to nisu učinili namerno, i da to o čemu, i šta govore, ne misle, posve, ozbiljno, da je važno za pozorište da komad uspe, što je izvesno kada je reč o „Generalnoj probi samoubistva“, komediji koju je autor i režirao.

Da, oštrine, visprenosti, duha, gorčine, cinizma ima, ali u ovoj komediji o laži nema omraze. Takvi smo, kakvi smo, nismo normalni, ali smo „svoji“, otkačeni, bleskasti, predani lažovi, ujdurmaši u lažnim ulogama i kostimima. Niko nije ono za šta se izdaje; niko ne govori ono što misli. Podvala na podvalu, ludorija na ludoriju. Jedva čovek da može da zamisli takve budalaštine, ali eto, i to je moguće, jer mi smo, e u tome i jeste pitanje, ko smo to mi, šta smo to mi, šta činimo, i kuda nas to vodi?
Ono što bi mogla biti teška drama, kod Dušana Kovačevića je urnebesna komedija. Svako mesto, pa i svaka porodica, ima svoje lude koje govore i izgovaraju, čine i preduzimaju, očituju i otelotvoruju ono čega se pametni stide, što ne znači da nešto slično ispod žita, doduše, i sami ne čine!

Ovde su nosioci ludorije na naš način, pre svega četiri brata u tumačenju virtuoznog Branimira Brstine. Prvo je Brstina umišljeni kapetan nepostojećeg broda, čovečuljak – uniforma, labud beli, reklo bi se. Kostimograf Marina Vukasović Medenica pravi, ocrtava jasnu razliku izmeðu braće koju tumači isti glumac, Branimir Brstina. Zatim je Brstina rableovski proždrljivko, čovek neviðenih apetita, graditelj najveće i najlepše sunčane marine na Dunavu! Ovoga puta gavranski crn i nezasit. Pa je lekar kome je lekar i te kako potreban, šantavi, skakutavi petlić, i najzad je advokat u sivom, nepokretan, u invalidskim kolicima. Nema brzine, intonacije, dela tela, verbalnog i kinetičkog glumačkog mahera koje Brstina nije pokrenuo, oprobao da bi oživeo duh moćne i živopisne domaće ludosti, u čemu je, nema sumnje, uspeo.

Kakav bi to komad koji računa na uspeh bio ako ne bi imao makar jednu polurazgolićenu lepoticu, radodajku, narkomanku, pa ipak mučenicu, koju bez zazora, sa dozom dopadljivosti i znamenite ženske gluposti, igra Ana Franić. Ribar Janoša Tota je jedna vrsta Sanča Panse, malog čoveka na magarcu, ili sa veslom, iako ni on nije veslo sisao! I on lažucka, kao i drugi, savija se i dovija kako bi decu prehranio, dok neki tamo dižu kule i gradove, sunčane vile i marine. Muzika Vladimir Marković.
Svakako pogledajte! Kao kod Šekspira, i ovde lude, i oni koji se prave ludi, prokazuju ludake koji vam o glavi rade!

Muharem Pervić