monodrama
Živeo život, ja pa ja – međ' javom i međ' snom
u izvođenju Petra Kralja.
U ovom svojevrsnom glumačkom autoportretu svoj život i fragmenete iz svojih najboljih uloga ispričao je Kralj ariljskoj publici, očaravši je uverljivim prelaskom u različite uloge pune duha ili se pak poigravajući nežnošću poezije.
U dva sata između sna i beznjenice stali su i srpski seljak Tola Manojlović, i danski kraljević Hamlet, Hasan iz “Derviša”, Dundo Maroje Marina Držića, Miloje iz “Vlasti” Branislava Nušića, poezija Laze Kostića, Rada Drainca, mnogi obični i neobični ljudi.
Počelo je briljantnim izvođenjem Lazine pesme “Među javom i med snom” kojom je otvorio priču satkanu upravo od jave i sna. U neposrednom kontaktu sa publikom, u pojedenim trenucima iskačući iz zamišljenog scenarija, Petar Kralj je na najbolji način predstavio ne samo bogat glumački talenat i repertoar, već i profesionalizam najvišeg karaktera i sposobnost transformacije.
A dotakao se svega – običnog srpskog seljaka, najlepših stihova srpskih, najvrednijih dramskih tekstova, najpoznatijih dela svetske i naše književnosti.
Na momente, prepušten pesničkim sanjarijama kazuje najlepše napisane srpske reči, a potom se bez problema preobličva u Tolu Manojlovića, srpskog seljaka, poprimajući sve od običnog čoveka, pričajući nam kroz šta je sve prošao i preko svojih leđa preneo kamenorezac, kovač i zemljoradnik iz Nemenikuća. – Kad bi mogao da dohvatim onaj visoki plavi balon, što je kao lubeniica. Joj, kad bih mogao da dohvatim onaj visoki plavi balon sa žutom uzicom što leti povrh čerge. Joj, kakav je onaj visoki plavi nalon sa žutom uzicom kao sunce… uzvikuje Tola reči u koje je stala cela njegova životna priča.
A onda bez problema postaje danski kraljević, ophrvan sumnjama o izdaji, neverstvu, razočaran u ljudski rod ili Hasan, večiti optimista koji veruje da se u životu sve može pobediti samo jednim osmehom, ili Miloje, Nušićev, opsednut vlašću, problemom svih nas, a onda se opet vraća poeziji. I tako dva sata. Red poezije,red glume, red života, red surove životne istine…
Živeo život, ja pa ja – međ' javom i međ' snom
u izvođenju Petra Kralja.
U ovom svojevrsnom glumačkom autoportretu svoj život i fragmenete iz svojih najboljih uloga ispričao je Kralj ariljskoj publici, očaravši je uverljivim prelaskom u različite uloge pune duha ili se pak poigravajući nežnošću poezije.
U dva sata između sna i beznjenice stali su i srpski seljak Tola Manojlović, i danski kraljević Hamlet, Hasan iz “Derviša”, Dundo Maroje Marina Držića, Miloje iz “Vlasti” Branislava Nušića, poezija Laze Kostića, Rada Drainca, mnogi obični i neobični ljudi.
Počelo je briljantnim izvođenjem Lazine pesme “Među javom i med snom” kojom je otvorio priču satkanu upravo od jave i sna. U neposrednom kontaktu sa publikom, u pojedenim trenucima iskačući iz zamišljenog scenarija, Petar Kralj je na najbolji način predstavio ne samo bogat glumački talenat i repertoar, već i profesionalizam najvišeg karaktera i sposobnost transformacije.
A dotakao se svega – običnog srpskog seljaka, najlepših stihova srpskih, najvrednijih dramskih tekstova, najpoznatijih dela svetske i naše književnosti.
Na momente, prepušten pesničkim sanjarijama kazuje najlepše napisane srpske reči, a potom se bez problema preobličva u Tolu Manojlovića, srpskog seljaka, poprimajući sve od običnog čoveka, pričajući nam kroz šta je sve prošao i preko svojih leđa preneo kamenorezac, kovač i zemljoradnik iz Nemenikuća. – Kad bi mogao da dohvatim onaj visoki plavi balon, što je kao lubeniica. Joj, kad bih mogao da dohvatim onaj visoki plavi balon sa žutom uzicom što leti povrh čerge. Joj, kakav je onaj visoki plavi nalon sa žutom uzicom kao sunce… uzvikuje Tola reči u koje je stala cela njegova životna priča.
A onda bez problema postaje danski kraljević, ophrvan sumnjama o izdaji, neverstvu, razočaran u ljudski rod ili Hasan, večiti optimista koji veruje da se u životu sve može pobediti samo jednim osmehom, ili Miloje, Nušićev, opsednut vlašću, problemom svih nas, a onda se opet vraća poeziji. I tako dva sata. Red poezije,red glume, red života, red surove životne istine…
Нема коментара:
Постави коментар