Milica Piletić i Jovan Grujić
Živi su, nije smešno
Puls teatar Lazarevac i Regionalno pozorište Novi Pazar
Jerotije Pantić: Aleksandar Trmčić
Sreta Numera: Uglješa Spasojević
Jovica: Lazar Maksić
Ilija Vlah: Rifat Rifatović
Živka Popović: Jelena Cvijetić
Čeda Urošević: Mihailo Laptošević
Dr Ninković: Boba Stojimirović
Ivković: Dušan Živanić
Sarka: Ana Ćuk
Dara: Kristina Jevtović
Dana: Maja Jovanović
Komad «Živi su, nije smešno» koji potpisujem sa rediteljem i prijateljem Jovanom Grujićem, inspirisan je Nušićem, njegovim motivima, raskošnom galerijom likova i situacija, sasvim namerno i njegovim jezikom. Ipak, ovo je novi tekst koji traži odgovore na pitanja koje postavlja naše vreme i jedno od najvažnijih: Šta kao društvo ostavljamo svojoj deci ili šta danas radimo za sutra. Budućnost će nas s punim pravom jednog dana pitati gde smo mi bili juče i šta smo mi uradili?
Svako ko primećuje da se malo šta promenilo i da smo isti kako nas je Nušić video, neka se zapita da li se ništa nismo promenili pa se zato ništa nije promenilo ili se ništa nije promenilo, pa smo zato ostali isti?
Ovo prvo, ja bih odgovorila. Ono drugo je samo izgovor.
Milica Piletić
Velike ambicije, a nikakve sposobnosti. To je zaključak koji se nameće kada se pomisli na bilo koji od likova iz Nušićevih komedija. Uz nikakve sposobnosti dolazi i slabost karaktera. Uz slabost karaktera dolazi do moralnog posrnuća, a nakon toga pad uz podsmeh i osude društva, sramota, a zatim povlačenje. Bar je tako to bilo kod Nušića, koji, na žalost, nikad nije bio aktuelniji. To znači da još uvek nisu iskorenjeni problemi o kojima je pisao. Možda nikad i neće. Možda je to i nemoguće. Možda se nama samo tako čini. On je ukazivao na bolesti društva koje bi mogle da prerastu u epidemiju, na izvesne pojave sa margina, na ljude koji žele vrh piramide društvenog statusa. I ne biraju sredstva da tamo stignu: pohlepni, pohotni, samoljubivi, gramzivi, vlastoljubivi, željni slave i moći.
Inspirisani karakterima, biografijama likova i motivima iz Nušićevih komedija, usudili smo se da uđemo u avanturu stvaranja potpuno nove drame i predstave koja te likove izmešta u sasvim nove okolnosti. Pošli smo od ubeđenja da ti likovi žive i danas oko nas, da ih srećemo na ulici, u kući, na poslu, da živimo sa njima. Pitanje je kako mi reagujemo na njihove „ambicije“? Šta je sa društvenom osudom nekih pojava i da li postoji? Koliko je društvo postalo neosetljivo na ovakve pojave, a koliko „ambiciozni“ pojedinci na osude? Pitamo se šta smo iznedrili, a šta ćemo tek iznedriti?
Jovan Grujić
Нема коментара:
Постави коментар