Balkanski špijun 2018

 Dušan Kovačević

Balkanski špijun

Narodno pozorište Beograd

Režija: Tatjana Mandić Rigonat

Uloge:

Ilija Čvorović -  Ljubomir Bandović
Danica Čvorović -  Nela Mihailović
Đura, Ilijina sestra bliznakinja -  Dušanka Stojanović Glid
Sonja Čvorović -  Katarina Marković
Podstanar -  Milutin Milošević
Spikerka -  Vanja Milačić

Dramaturškinja -  Tatjana Mandić Rigonat
Kompozitorka -  Irena Popović Dragović
Scenograf -  Branko Hojnik
Kostimografkinja -  Ivana Vasić
Scenski govor -  dr Ljiljana Mrkić Popović
Scenski pokret -  Anđelija Todorović
Montaža filma -  Jelena Tvrdišić
Kamerman -  Dejan Stojanović
Producent -  Vuk Miletić
Organizator -  Nemanja Konstantinović

Premijera - 1. oktobar 2018. godine

 

 

Nema nikakve sumnje da je Dušan Kovačević dostojan poslednik i naslednik Nušićev u našoj dramskoj književnosti. Njegove drame: Maratonci trče počasni krug, Radovan III, Luminacija, Sabirni centar i sada, evo, Balkanski špijun, nepogrešivo identifikuju neke konstante našeg života kao što su to, u svoje vreme, činile i komedije Sumnjivo lice, Narodni poslanik, Gospođa ministarka i Ožalošćena porodica. Razume se, Kovačević je još mlad pisac, i bilo bi preterano tvrditi da je on svoju Gospođu ministarku i Ožalošćenu porodicu već napisao, ali ne sumnjam da će ih napisati i to sa svojim sasvim modernim humorom koji ne štedi, mnogo, naše nacionalne naravi i običaje, i ne usteže se od apsurda kada treba otkriti njihove najskrivenije mehanizme.

S Balkanskim špijunom Kovačević je pokazao ne samo da je naslednik Nušića već i da Nušićeve komedije nisu samo slika našeg života već i velike neprolazne formule našeg života. Jer, ako malo bolje pogledamo Kovačevićev komad, nećemo moći a da ne primetimo kako je on, u stvari, naglavce preokrenuo i u naše doba doveo Sumnjivo lice. Ali taj dug Nušiću nije samo Kovačevićev, već je dug svih nas, velikom komediografu koji je umeo da otkrije neke osnovne karakteristike i situacije našeg društvenog života, situacije koje, s manjim ili većim izmenama, postoje i danas, i postojaće još dugo na našem tlu kojim haraju zagriženost, bezobzirnost i pokondirenost svih mogućih vrsta. Balkanski špijun je drama o političkoj paranoji. Ilija Čvorović, koji je svojevremeno obožavao Staljina, proveo dve godine u zatvoru, a sada vozi „moskvič“ i uz pomoć mnogobrojnih kredita gradi kakvu-takvu kuću negde na periferiji Beograda; uzeo je, da se nekako finansijski oporavi, na nagovor svoje žene Danice, podstanara.

Vođen nepogrešivom paranoidnom logikom totalitarizma, Ilija Čvorović je, od toga časa, uvrteo sebi u glavu da je Petar Jakovljević agent strane sile, opasan imperijalistički špijun, i da je na njemu, Čvoroviću, da zaštiti društvo od njega. On počinje da prati Jakovljevića, fotografiše ga iz potaje, prisluškuje i snima njegove razgovore, kupuje fotografske kamere i magnetofone, zove u pomoć svoga brata Đuru koji dolazi s malim arsenalom oružja na sebi. Najzad, u času kada se Jakovljević sprema da otputuje u Njujork, gde mu se sin razboleo, ali i gde je centar međunarodnog imperijalizma, braća Čvorovići hvataju, saslušavaju i dobro poznatim metodama pokušavaju da iznude priznanje o špijunskoj i diverzantskoj delatnosti, pa se bezazleni pariski šnajca – kao Nušićev Đoka „promincla“ – nađe u neobranom grožđu špijunomanije.

                               Jovan Hristić

Kod Kovačevića je  sve različito od onog što je karakteristično za Nušića. Da bismo razumeli koliko se oni razlikuju, ali i osobenost Kovačevićevog postupka, moramo pratiti trag na koji nas on upućuje u jednom razgovoru o savremenom jugoslovenskom pozorištu. U tom tekstu, Kovačević ističe da su mnogi reditelji tumačili njegove komade kao burleske, uvereni, valjda, da ih je napisao da bi se publika zacenjivala od smeha. On, potom, izričito kaže da ga nikad nisu zanimale komedije u kojima je akcenat stavljen na komične gegove, na jezičke dosetke, na govorne kalambure.

Nušić, kako tačno konstatuje Josip Kulundžić, stvara u dve dimenzije. On uvek polazi od osnovne situacije, iz koje potom automatski proizlaze mnoge druge koje su joj slične. (...) Ali kao što ni konflikti nisu stvarni sukobi nego su jezička nadmetanja, ni junaci nisu pravi „karakteri“ , čak ni lica iz komedije sredine, ni ličnosti iz komedije naravi.  Oni su tipovi sa definitivno utvrđenom komikom, mogli bi da se pojave i u bezazlenim farsama čija je svrha da nas nasmeju.

                               Vladimir Stamenković