понедељак, 23. јул 2012.

Priče iz Bečke šume 2012

Eden Fon Horvat
Priče iz Bečke šume
Srpsko narodno pozorište Novi Sad
Reditelj: Iva Milošević
Scenograf: Gorčin Stojanović
Kostimograf: Boris Čakširan
Kompozitor: Vladimir Pejaković

Igraju:
Alfred: Nenad Pećinar
Marijana: Milica Grujčić
Valerija: Draginja Voganjac
Oskar: Jugoslav Krajnov
Cauberkening: Aleksandar Gajin
Ritmajster: Miroslav Fabri
Baka: Lidija Stevanović
Majka: Aleksandra I Pleskonić
Havliček: Milorad Kapor
Tetka/ pevačica: Tijana Maksimović
Erih: Milovan Filipović
Mister: Dušan Jakišić
Balerina: Ista Stepanov Pavlović







Eden Fon Horvat, apatrid, tokom života, ali se ispostavilo i posle smrti, često je govorio: "Ako me pitate o domovini, odgovoriću vam da sam rođen u Rijeci, odrastao sam u Beogradu, Budimpešti, Bratislavi, Beču i Minhenu. Imam Mađarski pasoš, ali nemam domovinu. Ja sam tipična mešavina stare Austrougarske, istovremeno Mađar, Hrvat, Nemac i Čeh. Moja zemlja je Mađarska, moj maternji jezik je Nemački". Inače pored Nemačkog, tečno je govorio mađarski, Srpskohrvatski, češki, jidiš i francuski jezik. 




Dok ga neki kritičari smatraju najvećim nemačkim dramatičarem pored Brehta, ili mu čak daju prednost, drugi imaju izvesnu rezervu u pogledu umetničke dorađenosti i dubine njegovih dela, kao na primer, Marsel Rajh - Ranicki koji, u knjizi "Kanon nemačke literature" kaže: "Zaigrani i pomalo aljkavi Horvat, maštoviti kafanski boem, ostavio je iza sebe značajan dramski opus. Svi njegovi komadi su pisani aljkavo i na brzinu, pa ipak mu je uspelo da stvori nekoliko pozorišnih remek dela, između ostalog "Priče iz bečke šume"




Šta je sve spreman malograđanin da učini da bi prigrabio parče sreće u vremenu krize? Komad Priče iz bečke šume nemilosrdno raskrinkava bezdušnost srednje klase u doba nadirućeg fašizma. Horvatova slika sveta neodoljivo podseća na našu stvarnost: oportunizam i opšte poverenje ljudi, koji su u tesnoj vezi sa palanačkim sentimentalizmom i kič idealima. 
Predstava nastoji da ostvari Horvatovu nameru: suočiti gledaoca sa sramnim delima i onemogućiti ga da se saživi sa likovima koji ta sramna dela vrše. Rascep između proklamovane ideologije sreće i u osnovi dirljive potrebe za boljim, lepšim, većim, proizvodi egoističnu, samoživu zver nesposobnu da sagleda sopstvenu ništavnost. Banalnost egzistencije postaje egzistencijalna banalnost: zloba, zavist postaju čisto zlo, otrcana osećanja i vulgarne misli neminovno vode rđavim delima. 


"Banalnost je neuništiva kao plastična boca"
Danilo Kiš.


U masovnoindividualnoj strukturi malograđanina poklapaju se povezanost uz naciju i vezanost uz obitelj. Ta vezanost posebno intenzivirana procesom koji joj nije samo paralelan nego se štaviše izvodi iz nje. Nacionalistički vođa masovnopsihologijski znači otelovljenje nacije. Samo ako taj vođa utelovljuje naciju kao što odgovara nacionalnom čuvstvu masa, nastaje i lična vezanost uz njega. Uspeva li u masovnim individuama probuditi istorijski presudni osećaj vezanosti uz obitelj, istovremeno predstavlja i .ik oca, tj. na sebe usredsređuje sve one afektivne stavove koji su nekada važili u odnosu naspram strogog, ali i zaštitnički reprezentativnog oca. 
Wilhelm Reich - Masovna psihologija fašizma




Nij ima posvuda: u najvišim institucijama, u crkvi, državi, u politici, ideologiji, kulturi i nauci i u svakodnevnom životu. Ko su oni? Farizeji i licemer, kaže Karpfen, malograđani koji se služe lažima konvencija, oni kojima je sveko razmišljanje strano. Ideja, misao kao takva im je najveći neprijatelj. To su zastupnici baš me briga stajališta, to jest oni hoće živeti mirno i sebično, a drugi kako znaju i umeju.






Kič- čovek ne misli, on prihvata ono što mu se sviđa, skon je sentimentalizmu i sentimentalnom spokojstvu, ukratko - melodrami. A oni koji su pristali da putem lako prihvatljivih, narodu "razumljivih" i sentimentalno vizuelnih obrazaca služe nacističkom mesijanstvu, oni nisu stvarali običan, raznorodni potrošački kič ili sentimentalnu melodramu. Masovnom proizvodnjom u opticaj stavljaju dijaboličku melodramu, dijabolički kič, jer je služio političkim ciljevima: reklami za genocid.
Vera Horvat Pintarić: Od kiča do večnosti.


Нема коментара:

Постави коментар