Pazarni dan 2010

Aleksandar Popović

Pazarni dan

Atelje 212 

Režija: Egon Savin

Scenograf: Marija Kalabić

Kostimograf: Marija Mirković

Kompozitor: Zoran Hristić

Dramaturg: Danka Sekulović

Uloge:

Potpukovnik Svetozar - Branislav Brstina

Gazda Bogoljub - Ljubomir Bandović

Mirićija, grudobolna - Milica Mihajlović

Jelka Kažiperka - Jelena Petrović

Darinka Šančinka - Anita Mančić

Puniša Puša Rsavac - Gordan Kičić

Marinko Šegra - Nikola Jovanović

Žarkić dupedavac - Nebojša Ilić

Potporučnik Andrijašević - Novak Simić

Dama - Marijana Dugalić

Žandari i oficiri 

 Jakov Jevtović, Marko Gizdavić, 

Bojan Hlišić, Novak Simić, 

Nemanja Vanović, Marko Vesić

Popovićeva drama nastoji da ispriča povest o genezi klasnog sukoba; dakako, namera je opsežna i neostvarljiva budući da je svedena samo na dijaloške diskurse, na analizu stanja u mikrosredini kakva je porodica bakalina i na repere koji se stiču u palanačkoj društvenoj klimi. Dakako, Popovićevi junaci iz grupacije graðanskog sveta brane pozicije, dok njihovi protivnici, članovi partije u ilegali, osporavaju mesto i dignitet klase na vlasti. Načelno govoreći, Popovićevi junaci posebno iz redova partije, frazeologijom i parolama ispunjavaju obavezu prema principima klasne borbe. Problem nastaje, međutim, kada se opšti principi prevedu na pojedinačne akcije, te se velike ideje komunizma pretvaraju u opskurne šićardžijske poteze nezrelih i nesvenih zanesenjaka.

Aleksandar Popović uzeo je da secira društvo u kome je živeo i umro, tako što je prikazao sarkastičnu sliku jedne davne Srbije, u nekoj davnoj Jugoslaviji, na jedan pazarni dan, u jednoj varoši, a na dan uspostavljanja Diktature kralja Aleksandra Karadjordjevića. Ideja tog diktatorskog Puča bila je da se ukinu politika i partije tako što će da se prekinu partijske borbe, da se ukine uticaj komunista i da se pojača nabujala nacionalistička Srpska strast, u već tada razjedinjenoj i faktički potlačenoj Jugoslaviji.

Puč Kralja Aleksandra, poznata ŠESTOJANUARSKA DIKTATURA, prikazana je kao trijumf logike najgorih pokvarenjaka u Armiji, koji su novu situaciju u kojoj je vojska i policija dobila posebnu ulogu sa mnogo moći – iskoristili su je – naravno – za privatne osvete i za privatnu kradju. Ova opasna, ali i kao i sve druge linije u komadu i predstavi, smešna i komična, predstavljena je briljantno sklopljenim likom Komandanta garnizona, Potpukovnika Svetozara i bravuroznom igrom neuništivog sarkasta Branimira Brstine. Njegova hladnokrvna mračna igra nasilja i osvete, uz korupciju i kradju, sve tobože, da zaštiti bolesnu sestru, ta igra bila je možda najmučnija istina o raspadu moralnih vrednosti, koju smo u predstavi Egona Savina videli. Jer – videli smo licemerje na delu, perfidnu strast za vlast bez poštovanja minimuma prava drugoga.