Majstori majstori - 2015

Goran Marković

Majstori majstori

Pozorište Boško Buha Beograd

Premijera: 2.4.2015.

Režija:                                             Milan Karadžić

Uloge:

DIREKTORKA                                Milica Mihajlović

MIROSLAV                                      Uroš Jovčić

BOGDAN, zamenik direktora          Nebojša Ilić
GOCA, nastavnica engleskog jezika Borka Tomović
ĐORĐE, nastavnik srpskog jezika    Nemanja Oliverić
DUNjA, nastavnica matematike        Boba Latinović
HRISTINA, nastavnica biologije      Aleksandra Tomić / Andrijana Oliverić
SAVA, nastavnik oto-a                      Andrija Milošević
ŠILjA, nastavnik fizičkog                 Aleksandar Radojičić
ĆIRA, nastavnik umetnosti               Zoran Cvijanović
SERVIRKA I                                     Jelena Trkulja
SERVIRKA II                                    Katarina Marković
STOLE, domar                                  Miloš Samolov
VUKSAN, šef računovodstva           Nenad Nenadović
BOSA, daktilografkinja                    Anja Mit
KOLE                                               Vladan Dujović
MILOJE                                           Milorad Mandić
KEVA, spremačica u školi               Nada Sekulić
KEVIN SIN                                     Miloš Vlalukin
KEVINA SNAHA                           Bojana Ordinačev
ŠKOLSKI BEND I HOR
Konstantinos Patos, Marko Kizić, Milan Vasiljević, Miloš Klanšček, Nikola Ristić, Ognjen Mićović, Ognjen Orešković, Pavle Erić, Pavle Pavićević, Aleksa Božić, Andreas Rukovski, Boris Padorev, Lazar Petrović, Luka Mijatović, Uroš Najkić, Mihajlo Gajić, Veljko Knežević, Ana Tanasković, Anastasia Bigović, Anđela Hajduk Veljković, Isidora Milić, Jana Martinov, Jelena Blagojević, Lola Brčin, Mia Pavlović, Mina Nenadović, Sofija Dragoj, Tamara Remenski, Teodora Vujnović, Jelena Kosara, Katarina Čupić, Mia Đurić, Snežana Novčić, Staša Agatunović, Tamara Tomašević, Lara Polak 

Od filma do predstave

Prvi impuls da radimo „Majstore“ u Pozorištu Boško Buha dala nam je ogromna ljubav prema filmu Gorana Markovića. Posle smo tu istu ljubav otkrili i kod svih članova podele. Mnogima je to omiljeni film i znaju ga napamet, što je prilično olakšalo posao oko učenja teksta. Ljubav, odlično polazište, obećava uživanje u radu. Ipak, ona nije ostala jedini razlog iz kog smo odlučili da ispričamo „Majstore“ pozorišnim jezikom.

Na prvo čitanje, ovaj komad je komedija. Velika ansambl komedija, sa finom ironijom i specifičnim smislom za humor Gorana Markovića. Zbog toga ga volimo svi, i publika i mi.

Onda dolazi drugo čitanje, posle koga se oseti seta. Životi naših „malih“ junaka, nedostojnih dramske radnje, a tako velikih i važnih u sopstvenim očima, nisu više toliko smešni kada shvatimo da smo to i i mi sami. Ko sme da kaže da se nikada nije zaneo sopstvenim značajem toliko da je zaboravio zašto je zapravo tu?

Vremenska distanca dala je komadu još jednu dimenziju. Na treće čitanje, kada se setimo da je od filma do danas prošlo više od trideset godina, oseti se strah. Strah što se ama baš ništa nije promenilo, niti ima izgleda da će. Strah kada shvatimo da su učenici škole iz naše predstave rođeni krajem šezdesetih godina dvadesetog veka, isto kada su rođeni i oni koji danas vode našu zemlju i odlučuju o našim životima. Zato je u našoj predstavi veoma važna uloga dece, đaka koji kao papagaji ponavljaju sve „bisere mudrosti“ koje su čuli od svojih nastavnika i koji na kraju ostaju žrtve njihovog nezadovoljstva i promašenosti.

Sve se to krije iza priče o ispraćaju jedne tetkice u penziju.

MAJSTORI U KUĆI

Majstore zatekoh
na krovu stare kuće
menjaju slomljen crep
majstori na krovu
majstori unutra
majstori, majstori
ko vas je zvao
zašto dirate moj crni krov
na kome stoji roda bela
na kome raste trava kudrava
moj krov u podnožju dugog veka
zašto ste mi kuću zauzeli
zašto ste napali
čekićima, ekserima
četkama, bojama
majstori, majstori
izlazite, pustite me
da sam kuću uređujem

Ne čuju oni
ukucavaju moje kosti
farbaju mojom krvlju
iznose iz mog srca
nameštaj stari
nepodnošljivi majstori
njih trideset sede na meni jednom

Doći će, kažu, čuven gost
loviće maglu po šumarcima
sa tvojom će se kućom sudarati
mora da bude kao iz bajke
evo tebi ogledalo
češljaj smeh u njemu
lice ti je poduprto
železnom tugom

Majstori, majstori
šta ste učinili
to nije moja kuća
to moj gost više nije
to više nisam ja

Aleksandar Sekulić (1937-2009)