Vida Ognjenović
Kanjoš Macedonović
Narodno pozorište Beograd
Režija: Vida Ognjenović
Dramaturg: Božo Koprivica
Scenograf: Miodrag Tabački
Kostimograf: Ljiljana Dragović
Kompozitor: Zoran Erić
Igraju:
Kanjoš: Igor Đorđević
Furlan: Branislav Lečić
Dužd: Predrag Ejdus
Stijepo: Branko Jerinić
Daskale: Marko Baćović
Otac Gerasim: Tanasije Uzunović
Katna: Stela Ćetković
Ivka: Zorana Bećić
Vidosava: Bojana Stefanović
Đovana Gracija Foskari: Jelena Vesković
Sinjora de Dolči: Biljana Đurović
Nikodim: Aleksandar Đurica
Luka: Branko Vidaković
Mitar: Zoran Ćosić
Golub: Radovan Miljanić
Krsto: Nebojša Kundačina
Rade: Siniša Ubović
Otac Filimon: Hadži Nenad Maričić
Druško di Kataro: Andreja Maričić
Vukac: Pavle Jerinić
Stevan: Milivoje Mišo Obradović
Nikolo Diedo: Milo Lekić
Rektor: Stevan Piale
Iskušenik: Vojislav Obradović
Stražari: Bojan Penčić, Milan Šavija, Bojan Antonijević
Telohranitelji: Saša Tanasković, Nemanja Konstantinović
U sve tri drame iz Paštrovića: "Kanjoš Macedonović, Jegorov put i Don Krsto" Vida Ognjenović je ušla u tonalitet, u dijalektički idiom, u arhaički jezik, u jezik crnogorskog primorja, na način koji predstavlja veliku retkost. To je plod osećanja za melodiju jezika i plod istraživanja na terenu, u narodu i u literaturi, u retkim rečnicima. Na taj način drame Vide Ognjenović postižu otklon, distancu, a opet sve deluje autentično. Postiže se iskrenost, veruje se onome što lice govori. I sigurno je da će taj jezik obezbediti ovim komadima dug scenski život.
U novom životu Kanjoša Macedonovića već u prvim scenama se otkriva klaustofobičnost, okrutnost male sredine prema onima koji pokušavaju da igraju na prekršaj, da ne poštuju do kraja svetkovne i crkvene zakone. U drami postoji sukob između lica koja žele da pređu granicu propisa i onih koji pravila štite statusom, tradicijom, krutošću, odmazdom...
Ljubav se u Kanjošu otkriva kao stid, kao ustreptalost, kao čaranje, kao melodrama i kao erotizam. Ima majstorski napisanih ljubavnih igara. Neuzvraćena, potisnuta ljubav vodi u autodestrukciju, ta želja za samouništenjem dolazi od zazora da se u epskoj sredini pokaže emocija. Od te destrukcije jedina odbrana je karneval. I taj vrtlog zaumnog, predstavlja jednu od najlepših scena u novom Kanjošu.
Luka: Ako pogineš, biće ti junački, i za diku! Oplakaćemo te divno! I svaki od nas kada dođe u Mletke, pohodiće ti grob!
Kanjoš: Bojim se nećete ga umjet nać.
Нема коментара:
Постави коментар