Korešpodencija 2018.

 Borisav Pekić

Korešpodencija

Zvezdara teatar

Pisac: Borislav Pekić
Dramatizacija: Borislav Mihajlović Mihiz
Reditelj: Gorčin Stojanović

Igraju:

Branislav Lečić - Simeon Njegovan - Lupus
Slavko Štimac - Simeon Njegovan - Hadžija
Anica Dobra - Milica Njegovan
Joakim Tasić - Simeon Njegovan - mladi gazda
Jelena Stupljanin - Juliška Tolnaj
Branko Vidaković - Šamsika Tot i ostali

Premijera - 1 februar 2018. godine

Roman „Zlatno runo“ Borislava Pekića svojim obimom (preko 3000 stranica) vremenskim obuhvatom (desetina vekova), brojem ličnosti (nekoliko stotina) svakako je najzamašniji roman celokupne srpske književnosti, a svojim literarnim, intelektualnim i eruditnim kvalitetima jedan od najznačajnijih.

Epistularna komedija „Cincari ili Korešpodencija“ dramatizacija je jednog dela ovog romana, dela koji obuhvata nekoliko meseci iz kraja 1847. i početka 1848. godine – kada je cincarska porodica koju ovaj roman stvara i prati prestajala da bude gurbetski arumunski genos Njagoa i počeo da se pretvara u značajnu trgovačko-čaršijsku srpsku firmu „Simeon Njegovan i sin“. Dramatizovani odlomak, iako deo velike celine, autonoman je, da se percipirati i pratiti nezavisno i dovoljan je sam sebi.

Ova dramatizacija sačinjena je tako da posluži kao osnov i da se ispita mogućnost prepiske kao čiste teatarske forme. U njoj ličnosti opšte putem poruka, bez neposrednog kontakta, na distanci prostornoj, vremenskoj, pa i psihološkoj. U neposrednu scenu, u direktan dijalog se ulazi samo onda kada prepiska u nju uvede. Funkciju kratkih, brzih replika ovde zamenjuju telegrami, monologa duga pisma, a fabula komedije, njeni zapleti i raspleti obrazuju se ritmom korespondencije. Epistularno saopštenje u ovoj dramatizaciji treba da bude osnovni element dramske komunikacije. U prepisci i jak efekat biva smiren i ohlađen, spontanost i iskrenost ispovesti prolazi kroz trezvenu čistku formulisanosti; taktika, hipokrizija i kurtoazija su bitni psihološki činioci.

Karakteri se formiraju ne toliko akcijom, koliko saopštavanjem u akciji, motivi se motivišu, a namere iskazuju ili prikrivaju iskazom. Jednom rečju prepiska kao teatarska forma zahteva iznalaženje čitavog niza posebnih načina teatarskog izražavanja.

 

 

Ožalošćena porodica 2018.

 Branislav Nušić

Ožalošćena porodica

Narodno pozorište Beograd

Režija, adaptacija i izbor muzike Jagoš Marković

Uloge:

Agaton Arsić - Saša Torlaković
Simka - Radmila Živković
Sarka - Danica Maksimović
Proka Purić - Nebojša Dugalić
Gina - Vanja Ejdus
Tanasije - Dimitrijević Aleksandar Srećković
Vida - Nela Mihailović
Dr Petrović, advokat - Slobodan Beštić
Danica - Suzana Lukić
Mića - Dušan Matejić

 

Dramaturg Molina Udovički Fotez
Scenski govor Ljiljana Mrkić Popović
Scenograf Matija Vučićević
Kostimograf Maria Marković Milojev
Dizajn zvuka Vladimir Petričević
Pomoćnik reditelja i adaptacija teksta Tara Lazarević
Izvršni producent Vuk Miletić
Organizator Jasmina Urošević 

 

Premijera - 19. januar 2018. godine

 

 

REČ DRAMATURGA
Da je umetnost re-kreiranje (prirode) govori nam prvi Aristotel u svom čuvenom spisu „O pesničkoj umetnosti“. Jagoš Marković re-kreira Nušićev komad i stvara predstavu o „ožalošćenoj porodici„ na početku XXI veka. Suštinski se ništa nije promenilo, kaže reditelj. I danas su članovi ove porodice pohlepni, gramzivi, prevrtljivi, samoživi, licemerni... Suštinski se ništa nije promenilo, a spolja ponešto. I čim se podigne zavesa imamo sliku sveta o kome je reč. To su predstavnici vlasti, estrade, kontraverznog biznisa – samozvane veličine u punom sjaju i bedi  sopstvene crnine. U svojoj britkoj analizi i preciznoj re-kreaciji  reditelj ide do kraja, do samog dna vitalizma članova ove familije. Nizom monumentalnih i nadahnutih slika priča priču.

A to čini s ljubavlju i empatijom, ne osuđujući ih i ukazujući nam da zrno duše i zraci svetlosti duha i dalje u njima postoje. To što je imovina postala njihov jedini apsolut i što su spremni zubima da se kolju ne bi li stekli još više, ne znači da je ljudskost u njima potpuno nestala..... Na to ko su i kakvi su sve vreme ih podseća portret pokojnog Mate Todorovića. Ovim scenskim znakom Jagoš Marković pokojnika definiše kao glavni antagonistički lik. Mata Todorović je testamentom odredio da novac pripadne Prosveti i Crkvi, jer je odlično poznavao članove svoje familije i znao da je duhovna obnova  jedini njihov istinski spas.

Nisu ga razumeli.Nisu još.....Nisu razumeli ni zašto najveći deo svoje imovine ostavlja kćeri Danici. Ona je, u Markovićevoj predstavi, ponižavana, izmanipulisana, ošamućena, ali je i dalje ono što je zvezda Danica našem rodu uvek i bila  - vesnica zore i dana. Kći sunca u narodnoj poeziji........Da bi se videla neophodno je uputiti pogled ka nebu.

Pod žrvnjem 2016

 Dragoslav Nenadić

Pod žrvnjem

Jugoslovensko dramsko pozorište

 

Adaptacija i režija: Egon Savin

 

Uloge: 

Boris Isaković - Stevan Savić / Todor Ivković
Anita Mančić - Toda / Katarina Nikolić / Joka
Marko Janketić - Mladen
Jelena Petrović - Stana
Amar Ćorović - Dile
Bojan Lazarov - Živojin Jevtić
Nebojša Milovanović - Đorđe Stanišić / Đorđe
Vesna Stanković - Fema / Gospa Maca
Milica Gojković - Olga
Miodrag Dragičević - Mihailo
Nenad Jezdić - Ilija Ivković
Nebojša Ljubišić - Panta

Miloš Krečković - Dramaturg
Vesna Popović - Scenograf
Bojana Nikitović - Kostimograf
Stefan Savković - Kostimograf
Egon Savin - Izbor muzike
Ljiljana Mrkić Popović - Scenski govor

Premijera - 16. oktobra 2016. godine

 Drama Pod žrvnjem otkriva nam – kako je kritika primetila – svet periferije, umorno vegetiranje u vlažnim i prljavim straćarama i zapuštenim dvorištima, polusvet sa svojim razorenim porodicama, spreman na sve: na nož, krađu, prostistuciju, podvođenje… Nenadićevi živopisni beogradski likovi, iako u živom pesku do grla, gaje nadu da je moguće nešto lepše i bolje: bilo kao san o spasonosnom bekstvu (otići bilo gde, u grad, u Ameriku), bilo kao vera da negde možda postoji srećna zemlja… Ovi obespravljeni junaci, otuđeni i često animalni, u tom presudnom času – pod žrvnjem – imaju pred sobom tri puta

Predstavom Pod žrvnjem Jugoslovensko dramsko pozorište nastavlja repertoarsku liniju novog čitanja zaboravljene baštine, kao što je to radilo i u prethodnim godinama sa predstavama Tako je moralo biti, Terasa, Nebeski odred…

Dragoslav Nenadić (1888-1940), koji je u Parizu studirao ekonomiju i tokom najvećeg dela života radio u Ministarstvu finansija, pripadao je pokolenju srpskih dramskih pisaca koji su modernizovali srpski teatar.

Glumac Boris Isaković poneo je nagradu festivala Nušićevih dana, „Milisav Buca Mirković“, a Jelena Petrović Nagradu „Zalog za budućnost“ novinarskog žirija Večernjih novosti na festivalu Pozorišno proleće u Šapcu. Predstava je gostovala i na Glumačkim svečanostima „Milivoje Živanović“ u Požarevcu i u Rumi.

Urnebesna tragedija 2017

 Dušan Kovačević

Urnebesna tragedija

Atelje 212

Režija: Marko Manojlović

Igraju:

RUŽA – Sonja Kolačarić
MILAN – Branislav Trifunović
NEVEN – Amar Ćorović
JULKA – Katarina Žutić
KOSTA – Nebojša Ilić
RAJNA – Anica Dobra
VASILIJE – Branimir Brstina
DOKTOR – Branislav Zeremski
MILICIONER – Radomir Nikolić

Premijera 9. novembra 2017. godine

 

 „Urnebesna tragedija“ je pozorišni komad koji je svoju praizvedbu doživeo početkom devedesetih godina, a ubrzo potom i svoju filmsku verziju. Kao i većina drama Duška Kovačevića, dešava se u našoj, vrlo prepoznatljivoj, ali naopačke izvrnutoj stvarnosti u kojoj  poigravanje komičnim paradoksima između privida i stvarnosti zaista prelazi u urnebesno. Otac, odnosno deda, narodni heroj onog rata, ipak problematične prošlosti, posle godina provedenih u ludnici dolazi pravo sa sopstvene svadbe i novom mladom, takođe pacijentkinjom ustanove za mentalno obolele, u posetu svojim naslednicima.

Kum novopečenim mladencima je upravo i njihov doktor koji pokazuje više razumevanja za nenormalne nego za ove normalne. Naslednici, iako zvanično bez dijagnoze, već su, pritisnuti problemima i svojim nerešenim porodičnim odnosima, istrošenih živaca i prilično napeti, nespremni za susret sa bolesnicima. Ođednom, ova naizgled uobičajena  porodična priča u koju su uključeni otac, maćeha, njihov doktor, sinovi, snaje, i  najmlađi potomak, dvanaestogodišnji Neven, kroz komične, duhovite, apsurdne pa i tragične situacije, otvara pitanja porekla, generacijskog nasleđa, krivice i identiteta.

Ovo je komad u kome niko nikog ne razume, pa ni sebe samog, u kome se ne zna ko je luđi, ovi dijagnostifikovano ludi i kao takvi hospitalizovani, ili ovi slobodni;  komad koji se bavi i nama i stvarnošću u kojoj se ne zna gde počinju zidovi ustanove za mentalno obolele i da li su ludi unutra ili, zapravo,  napolju. Ceo taj urnebesni haos gledamo očima dečaka Nevena koji pokušava da odgovori na pitanje „Ko sam ja?“.
„Urnebesnu tragediju“ režira Marko Manojlović, reditelj izoštrene percepcije za prepoznavanje  komičnog u svim segmentima savremenog, njegovog lica i naličja.