Živi su, nije smešno 2018

Milica Piletić i Jovan Grujić

Živi su, nije smešno

Puls teatar Lazarevac i Regionalno pozorište Novi Pazar

 

Režija: Jovan Grujić

 

Uloge:

 

Jevrem Prokić: Darko Bjeković
Jerotije Pantić: Aleksandar Trmčić
Sreta Numera: Uglješa Spasojević
Jovica: Lazar Maksić
Ilija Vlah: Rifat Rifatović
Živka Popović: Jelena Cvijetić
Čeda Urošević: Mihailo Laptošević
Dr Ninković: Boba Stojimirović
Ivković: Dušan Živanić
Sarka: Ana Ćuk
Dara: Kristina Jevtović
Dana: Maja Jovanović

 

Premijera - 17. decembar 2018. godine

 

 

Komad «Živi su, nije smešno» koji potpisujem sa rediteljem i prijateljem Jovanom Grujićem, inspirisan je Nušićem, njegovim motivima, raskošnom galerijom likova i situacija, sasvim namerno i njegovim jezikom. Ipak, ovo je novi tekst koji traži odgovore na pitanja koje postavlja naše vreme i jedno od najvažnijih: Šta kao društvo ostavljamo svojoj deci ili šta danas radimo za sutra. Budućnost će nas s punim pravom jednog dana pitati gde smo mi bili juče i šta smo mi uradili?

Svako ko primećuje da se malo šta promenilo i da smo isti kako nas je Nušić video, neka se zapita da li se ništa nismo promenili pa se zato ništa nije promenilo ili se ništa nije promenilo, pa smo zato ostali isti?

Ovo prvo, ja bih odgovorila. Ono drugo je samo izgovor.

Milica Piletić

 

 

Velike ambicije, a nikakve sposobnosti. To je zaključak koji se nameće kada se pomisli na bilo koji od likova iz Nušićevih komedija. Uz nikakve sposobnosti dolazi i slabost karaktera. Uz slabost karaktera dolazi do moralnog posrnuća, a nakon toga pad uz podsmeh i osude društva, sramota, a zatim povlačenje. Bar je tako to bilo kod Nušića, koji, na žalost, nikad nije bio aktuelniji. To znači da još uvek nisu iskorenjeni problemi o kojima je pisao. Možda nikad i neće. Možda je to i nemoguće. Možda se nama samo tako čini. On je ukazivao na bolesti društva koje bi mogle da prerastu u epidemiju, na izvesne pojave sa margina, na ljude koji žele vrh piramide društvenog statusa. I ne biraju sredstva da tamo stignu: pohlepni, pohotni, samoljubivi, gramzivi, vlastoljubivi, željni slave i moći.

 

Inspirisani karakterima, biografijama likova i motivima iz Nušićevih komedija, usudili smo se da uđemo u avanturu stvaranja potpuno nove drame i predstave koja te likove izmešta u sasvim nove okolnosti. Pošli smo od ubeđenja da ti likovi žive i danas oko nas, da ih srećemo na ulici, u kući, na poslu, da živimo sa njima. Pitanje je kako mi reagujemo na njihove „ambicije“? Šta je sa društvenom osudom nekih pojava i da li postoji? Koliko je društvo postalo neosetljivo na ovakve pojave, a koliko „ambiciozni“ pojedinci na osude? Pitamo se šta smo iznedrili, a šta ćemo tek iznedriti?

Jovan Grujić

 

Šuplji kamen 2018

 Nikolaj Koljada

Šuplji kamen

UK Vuk Karadžić

Režija: Tatjana Mandić Rigonat

Uloge:

Galina Sergejevna, 65 godina – Branka Petrić
Larisa Sergejevna, 65 godina – Ljiljana Stjepanović
Vera Sergejevna, 60 godina – Rada Đuričin
Igor Petrovič, 70 godina – Milan Lane Gutović
Natalija, 40 godina – Katarina Marković

 

Premijera - 15. maja 2018. godine

 

 

Muzika svira tako veselo, vedro, i čoveku se tako živi! O bože moj! Proći će vreme, i mi ćemo otići zauvek, bićemo zaboravljeni, biće zaboravljena naša lica, glasovi… O mile sestre, život naš još nije završen. Živećemo! Muzika svira tako veselo, tako radosno i, čini se, još samo malo i mi ćemo saznati zašto mi živimo, zašto patimo… Kad bismo znali, kad bismo znali!
Čehov, drama Tri sestre (1901.)

 

 
Više od veka posle Čehova, Nikolaj Koljada piše razgranatu, bujnu komediju Šuplji kamen u kojoj se, na jednom od njenih nivoa, poigrava sa motivima i likovima iz Čehovljeve drame Tri sestre. Samo za razliku od likova Olge, Irine, Maše, koje su mlade, u Koljadinom delu svi likovi, osim Natalije, su u trećem dobu. U penziji su. Galina Sergejevna i Vera Sergejevna, su bivše nastavnice književnosti i maternjeg jezika, Larisa Sergejevna je bivša nastavnica fizike a Igor Petrovič je bivši violinista u Operi. Za svet rada, oni su svi bivši, suvišni, nepotrebni, otpisani i nevidljivi. Ali za čudo života, za Eros mogućeg i Eros nemogućeg oni su i dalje neispevana pesma, neispričana priča.

 

O životu žena i muškaraca, kojima se, poetsko medicinski, tepa da su u trećem dobu, (koliko doba život uopšte ima?) malo se zna. O čemu misle, šta osećaju, čemu se nadaju ? Donose li godine neku višu mudrost? Izoštravaju li godine naše karaktere? Ili sa godinama sve gasne? Šta su godine uopšte u našim životima? Šta reč starost označava? Šta je mladost? Šta dušu čini živom a šta je ubija? Kakva je uloga mašte, poezije, sveta čudesnog, u našim životima? Može li se živeti punim životom i u penziji ? Šta je punoća života a šta praznina? Sva ta pitanja kruže po neočekivanim putanjama i kristališu se u metaforičnoj priči o Šupljem kamenu.

U prirodi postoji fenomen poznat pod nazivima Miholjsko leto, Bablje leto, Stare žene, Leto svetog Martina, Sirotinjsko leto. Kalendarski je jesen a sunce sija kao da je leto mlado.

Za mene je Koljadin Šuplji kamen drama čežnje, neprolazne čežnje za čudesnim koje se krije u ljubavi, u potrebi da volimo i budemo voljeni.

Tatjana Mandić Rigonat

 

– Dakle, četiri lika u ovom komadu su bivši. U društvenom smislu oni su penzioneri. To su za svet rada otpisani ljudi. Na njih se više ne računa. Oni imaju 65, a to je doba kada im društvo kaže „ćao“, pozdravi se sa njima jer se tada odlazi u treće doba. O tom trećem dobu se ne zna apsolutno ništa ili se o njemu zna kroz stereotipne priče. E, o tom stereotipu, koliko zapravo životnih doba postoji – da li ih je četiri, pet, dva, jedno, da li je sve opozit mladost-starost, piše Koljada izvan svih tabua – Tatjana Mandić Rigonat
 

 

Noćna straža 2018

 Fedor Šili

Noćna Straža

Atelje 212

Režija: Boris Liješević

 

Igraju:

Miloš Vladisavljević, pater familias - Nenad Ćirić
Marija Vladisavljević, njegova ćerka - Jelena Stupljanin
Nina Vladisavljević, njegova ćerka - Jelena Petrović
Petar Vladisavljević, njegov sin - Uroš Jakovljević
Grof Andrenji Ištvan, mađarski plemić - Gordan Kičić
Andrenji Magda, njegova tetka - Gorica Popović
Markiza Jelica Stratimirović – D’Agostino - Jelena Đokić
Milenko Vićentijević - Bojan Žirović
Sofija Petrović - Tamara Dragićević
Torvald Hjordvaldson - Stefan Bundalo

 

Premijera: 29. mar 2018

 

Dramaturškinja: Jelena Mijović, 

Scenografkinja: Valentina Popržan, 

Kostimografkinja: Dragana Lađevac, 

Kompozitor: Stefan Ćirić, 

Organizatorka: Jelena Tvrtković, 

Asistentkinja reditelja: Milana Matejić, 

Asistent reditelja: Nikola Mihailović, 

Asistentkinja kostimografkinje: Vesna Slavnić, 

Organizator na praksi: Lazar Nenadić

Noćna straža je komedija koja se dešava u Beogradu ’30 – tih godina prošlog veka. Radnja prati porodicu propalih bogataša, koja pokušava da povrati bogatstvo raznim spletkama koje uključuju loše pesnike, lažne aristokrate i osiromašeno plemstvo.

 

 Radnja komada smeštena je u tridesete godine prošlog veka, likovi su uglavnom na ovaj ili onaj način dekadentni pripadnici bogatijeg sloja društva, a kroz preplitanje njihovih karaktera i životnih priča, između ostalog, oslikava se svojevrsna zakonomernost kako se upravo kad se čovek uznese u procvatu i uspehu,  stvara klica propasti.

 

 

 

 

- U "Noćnoj straži" nalazimo na ljude kod kojih rad nije ono što omogućava život - veli reditelj Liješević, i dodaje:

- Spletkarenje, manipulacije, varanje, prećutkivanje istine kvaliteti su koji obezbeđuju egzistenciju. Ko ne vlada ovim veštinama biva prognan na margine ovog čudnog sveta u kome caruju sumnjive markize, propali i posrnuli plemići, kolekcionari lažnih slika... Svet koji je postao falsifikat. Nalazimo generaciju čija je religija komfor i udobnost. Naviknutu da živi od tuđih para dobijenih brakovima, nasledstvom, obmanom i nikada ne pomislivši da to neće večno trajati. Komad "Noćna straža" počinje od pitanja: šta se dešava kada para nestane?

 

"Noćna straža" je vodvilj, komedija, a po rediteljevim rečima, "komedija nije tek bilo koja predstava koja izaziva smeh, već komad koji počiva na preciznom mehanizmu".

Dodaje i da se ovom predstavom smejemo "osujećenom lukavstvu, onom istom sa kojim se mi susrećemo, spletkama koje trpimo ili pak sprovodimo… Smehom ćemo kazniti lukavstvo ovoga sveta".

 

Fedor Šili - Rođen 1983. u Beogradu. Student četvrte godine dramaturgije u klasi profesora Siniše Kovačevića na Akademiji Umetnosti BK.
Komad Beograd – London igran kao deo predstave Beogradske priče 4 u Studentskom Kulturnom Centru, u režiji Borisa Liješevića. Bio na žiriju 10. Festivala Dečjeg Pozorišta – Festića u Malom Pozorištu Duško Radović, u okviru programa Deca za decu. Saradnik Nove Drame Narodnog Pozorišta.
Učestvovao na Nedelji savremene Britanske drame u Narodnom pozorištu. Preveo drame Saradnik Sajmona Benta i Pobuna Jelene Kajgo. Pisao za Leksikon Yu Mitologije. Radio kao saradnik na scenariju za kratkometražne igrane filmove 78 dana ljubavi i Policajci. Preveo pesme na Engleski za album Tubedsellotape Vudu Popaja, i pisao tekstove za album Neočekivani dolazak u Blekpul Viborg Dallasa.

 

Ničiji sin 2018

 Mate Matišić

Ničiji Sin

Beogradsko dramsko pozorište

Režija: Marko Misirača

 

Uloge:

 

Miodrag Krivokapić
Danica Ristovski
Vladan Milić
Slobodan Ćustić
Lako Nikolić
Milena Predić
Andrej Pipović
Jovan Jelisavčić

 

 

Premijera - 4. oktobar 2018. godine

Crnohumorni psihološki triler “Ničiji sin” treći je deo “Posmrtne trilogije” darovitog hrvatskog dramatičara i kompozitora mlađe generacije, Mate Matišića. U osnovi, to je bizarna porodična drama u kojoj se polako otkrivaju sablasti iz nedavne prošlosti, perioda Domovinskog rata devedesetih godina. Središnji lik je veteran Ivan, a u život čoveka za kog veruje da mu je otac - univerzitetskog profesora, bivšeg političkog zatvorenika i novokomponovanog političara Izidora Barića, naprasno i ucenjivački upada njegov nekadašnji zatvorski čuvar, Srbin Simo. Matišićevu "Posmrtnu trilogiju" (2006) čine drame "Sinovi umiru prvi", "Žena bez tijela" i "Ničiji sin". Osim u Hrvatskoj, drame su mu izvođene u Bugarskoj, Mađarskoj, Makedoniji, BiH, Sloveniji i Rusiji.

– Reklo bi se da je čitav opus Mate Matišića, jednog od najvažnijih savremenih dramskih pisaca ovih prostora, neka vrsta “hipertrofiranog realizma”. Njegovi komadi najčešće pripadaju okvirima građanske drame u kojoj se likovi i situacije iz uslovnog realizma otiskuju u vode groteske, vodvilja, farse, parodije, trilera pa čak i antičke tragedije, ne bi li se tako emotivno najtačnije demistifikovali svi važni mitovi savremenog društva – kaže reditelj Misirača.

 

 

– Komad “Ničiji sin” otvara nam se u ibzenovsko-strindbergovskom duhu kao drama o disfunkcionalnoj porodici i njenom članu, nosiocu postratne traume. Međutim, nakon pinterovskog početka (“komedija pretnji”), uviđamo brzo da će to zapravo biti priča o tajni i otkrivanju istine. Usled otkrivanja tajni i saopštavanja istinâ svakog od članova porodice, doći će do drmanja identiteta. Ovim nesrećnicima je uspostavljeni identitet jedino što im je preostalo pa će urušavanje toga biti zapravo i urušavanje njih samih. I tu kreće borba za goli opstanak! Sve ovo, kao što sam već pomenuo, Matišić briljantno žanrovski plete i čini nemoguće: da gledaoca od urnebesno smešnih scena vodviljskog tipa, sasvim neosetno odvede do najvećih ponora poput onih iz antičke tragedije, da bi na kraju sve obavio osećanjem apsurda – objašnjava reditelj.

 

 

Dobri čovek 2018

 Branislav Nušić

Dobri čovek

Teatar Balkan novi pokret

Režija: Tamara Antonijević Spasić

Dramatizacija: Vesna Stanković

Igraju:

Vesna Stanković

Ljiljana Blagojević

Branislav Tomašević

Premijera - 26. novembar 2018. godine

Kabaretska predstava „Dobri čovek“, u produkciji Teatra "Balkan novi pokret", inspirisana „Listićima“ koje je mladi Branislav Nušić krišom zapisivao dok je ležao dvogodišnju robiju u Požarevcu, zbog „teškog“ prekršaja – napisane pesme „Dva raba”. Reč je o britkoj, satiričnoj, duhovitoj predstavi koja gađa u centar srpskog mentaliteta koji se nije menjao stotinama godina. 

Svaka misao je aktuelna, kao da je zapisana u našem vremenu. Otud i aktuelnost ovog teksta nije dnevna, već svevremena.
Branislav Nušić je poznat kao najveći srpski komediograf. Nekima je poznat i kao pisac drama, nekima i kao upravnik, nekima kao diplomata, nekima kao roditelj 1300 kaplara koji su većinom još maloletni otišli u rat da bi obodrili već iznurenu srpsku vojsku i u tom ratu stradali, nekima je poznat kao zatvorenik požarevačkog zatvora.
On nije bio samo to, već je bio i vizionar i najprecizniji zapisničar srpskog mentaliteta, srpskog duha i naravi.